Jednostavne stvari na komplikovan nacin i vice versa. Sve sto vas natjera da stanete i zamislite se bar na trenutak...
Čitam ljude. Čitam oči i poglede.
Čitam izraze lica i grimase. Čitam pokrete rukama, prekrštene noge i ruke. Primam body language kao direktno obraćanje.
Nije ovo autobiografija nego oda ljudima i komunikaciji. Nisu crna vremena, crni su ljudi. Nisu svi ljudi crni, zato ih i čitam.
Čitam ton glasa i interpunkciju. Čitam ugriz sa usnu i slijeganje ramenima. Tik, mig i grč.
Nos za ljude i oko za detalj.
Jeste li za jednu opuštenu kaficu?
Uhvatih se u razmisljanju koliko ironija iliti cinizam, posto kod nas narod to ne razlikuje, unosi ponekada "ljepotu" u svakodnevnicu.
Recimo interesantna je stvar da su Kip slobode sagradili robovi. Pih.
Cinizam ili ne, ironija ili ne, i kada dodjem kod doktora, shvatim da su oni jedini koji sve svoje diplome, pohvale, certifikate i kojekakve papirice vjesaju po zidovima.
I tako... Nisam uopste cinican. Niti ironican. :smajlikojinamigujeismijeseironicnoicinicno:
Dodirujem. Pipkam.
Dodirujem ljude dok pricam s njima. Obicno nadlakticu ili nadkoljenicu. Mahinalno, nesvjesno i „bez predumišljaja“. Iskazujem naklonost i pokazujem da su mi dragi.
Amerikanci imaju svoj neki „20 cm“ „prostor nepribližavanja“. Ma ima to neku svoju logiku, među mnogim nelogičnim „američkim“ pravilima. Mada, ja sam uvijek nekako blizu, ne unosim se mnogo u lice, ali sam tu, uvijek neko blizu. I pipkam i dirkam, i mašem rukama kad pričam, i čini mi se više „pričam“ rukama i tijelom, al' eto...
Zato, danas-sutra, ako vam pipkam ruku ili rame, ili ono krenem... pa stanem.. pa vratim ruku... znajte da ste mi samo dragi, nemam nikakav fetiš.
I nije sve uvijek onako kako izgleda i nije sve uvijek onako kako se cini na prvu.
I zato pipkam i dirkam....
Ako vam je prva asocijacija od ovih glagola neka perverzna misao, definitivno ne pipkajte i ne dirkajte, provalice vas....
Nije nam dovoljno sto nas drugi podrzavaju u necemu, pa moramo i sami sebi pisati „odu povratka“. Zapanjujuce je kada vidis da sva ta podrska nije samo suplja rijec iz navike nego iskrena zelja „da te neko cita“.
I opet se vracam na blog iz istih stvari. Nije to samo ljubav prema pisanju i raznim vrstama izrazaja, nego upoznavanju ovih virtuelnih ljudi.
I opet ponovo, po ko zna koji put....
I „pogođen“ pominjanjem sedam velicanstvenih, „sedam up-a“ i starih blogova...hoce li zvucati glupo ako kazem da ce sada biti drugacije i da ne odustajem ovaj put? :)
Pesimisticno je stavljati ljudima rezervnu dugmad uz novu, tek kupljenu košulju. Nekako im odmah kažeš da će svakako otpasti pa evo vam par ovih zamjenskih. I to ponekada ubace i malo konca. Konca?? Ma dajte ljudi, nije valjda toliki problem naci crni ili bijeli konac?!
Naložio sam se na rusku kragnu. Nisam ranije imao priliku da je nosim i sad svatih da mi strava dobro stoji. Hvalite me usta moja.
Al ne ozbiljno, ovo je sada u poslovne svrhe. Nema veze s ličnim egom, nego više poslovnim egom. Ha Freude, pa se ti sad zamisli.
I mozda cu, pored sve ove euforije koja me nosi ovih dana, ubrzo i do Beograda. Mislim da će pravi ljudi ovo pročitati i pronaći se s riječima „Jao evo ga stvarno dolazi“ i shvatiti da će me morati trpiti čitav jedan dan, mozda i dva.
Nekima ne čestitah rođendan ali sve s namjerom. Nekima se ne zahvalih na velikoj pomoći. Opet s namjerom.
Trust me, trudim se da pokažem da ništa nije bez razloga i da svako Zašto ima svoje Zato. Pa makar i bilo ono „Zašto“ a odgovor je jednostavno „Zato.“
I da, nemojte mi se smijati, tražim dobrovoljca u Srbiji ili Hrvatskoj da isplaćujem svoje dobitke na pokeru preko njihovih računa, jer, naravno, ta opcija na online poker serverima ne podržava područje Bosne i Hercegovine.
Pa eto, dragi moji, možda mi iskamčite i kakav procenat.
Ili Vas samo blefiram? Read my poker face.
Konfuzija je u zraku sigurno, što se očito vidi iz ovih razbacanih misli. Vrijeme je teško, kiša je na pomolu, a po kiši nisam nikako dobar.
Izgleda da je konfuzija moj bijeg od kiše. Bolje i to nego depresija, zar ne?
